Kao pr­va že­na do­bro­vo­ljac, Ho­lan­đan­ka Ža­na Mer­kus, pri­klju­či­la se Bo­san­sko-her­ce­go­vač­kom ustan­ku (1875–1878) oko Bo­ži­ća i u nje­ga ulo­ži­la vi­še ne­go što su ula­ga­li srp­ski ve­li­ka­ni. Va­ži­la je za po­bo­žnu že­nu, že­le­ći da svo­jim bo­gat­stvom, u nov­cu i du­ši, po­mog­ne po­tla­če­nom hri­šćan­skom na­ro­du da se ri­je­ši Osman­li­ja. Go­vo­ri­lo se da je lič­no Đu­ze­pe Ga­ri­bal­di, ko­ga je upo­zna­la u Ita­li­ji, pi­smom ga­ran­to­vao za njen pri­jem me­đu her­ce­go­vač­ke bor­ce.
O pr­ko­snoj Ho­lan­đan­ki u mu­škoj her­ce­go­vač­koj no­šnji, s cr­no­gor­skom ka­pom na gla­vi, br­zo se pro­ču­lo i van Her­ce­go­vi­ne, ko­ju je ju­la 1875. go­di­ne za­hva­tio usta­nič­ki pla­men. Pi­šu­ći o ot­po­ru ko­ji je srp­ski na­rod pru­žao tur­skoj voj­sci, stra­ni no­vi­na­ri su iz­vje­šta­va­li da Sr­bi či­ne ču­da od ju­na­štva u pri­su­stvu Ža­ne Mer­kus, uz do­zu ne­vje­ri­ce da jed­na že­na, krh­ka i ble­du­nja­va, slu­ži za pri­mjer kr­šnim Her­ce­gov­ci­ma - umje­sto da je u bol­nič­kim re­do­vi­ma.
Na Tur­ke je ju­ri­ša­la bez stra­ha, tik uz bar­jak­ta­ra ko­ji je bio omi­lje­na me­ta u bo­je­vi­ma. Usta­ni­ci su joj se di­vi­li zbog smje­lo­sti, ali su, po ugle­du na ju­na­štvo ko­je je is­po­lja­va­la če­šće ne­go osta­li, bi­li i kri­ti­ko­va­ni zbog ku­ka­vič­lu­ka.
Pr­vo rat­no is­ku­stvo sti­če to­kom bo­rav­ka u Fran­cu­skoj, gdje je za­ti­če Pru­ski rat (1870–1871) i stra­šna nje­mač­ka op­sa­da Pa­ri­za. Kr­va­va bor­ba ko­ju je po­sma­tra­la u bol­nič­koj uni­for­mi po­sta­je te­ško bre­me s ko­jim se no­si kroz hu­ma­ni­tar­ni rad. Od ga­ri­bal­di­na­ca u Ita­li­ji uči o re­vo­lu­ci­ji, a u Je­ru­sa­li­mu se su­o­ča­va sa te­ro­rom osman­lij­skih vla­sti nad po­ko­re­nim sta­nov­ni­štvom. Ta­da se i ra­đa ide­al ko­ji je do­vo­di na Bal­kan – oslo­ba­đa­nje hri­šćan­skih na­ro­da.
Osta­le su za­bi­lje­že­ne pri­če da je u Bo­san­sko-her­ce­go­vač­kom ustan­ku vje­što mi­ni­ra­la mo­sto­ve, na­vla­či­la tur­ske voj­ni­ke u za­sje­de, da je po­ku­ša­la da dig­ne u va­zduh jed­no tur­sko utvr­đe­nje. Ne­pri­ja­te­lji su je do­če­ki­va­li uz psov­ke i po­grd­ne po­ru­ke, a nje­na ne­u­stra­ši­vost na boj­nom po­lju in­spi­ri­sa­la je Tur­ke da je na­zo­vu “Cr­ve­ni đa­vo”.
Na­kon bit­ke kod Lju­bi­nja 1876, Ža­na je pro­gla­še­na za naj­hra­bri­jeg bor­ca, a pre­ma ne­kim iz­vo­ri­ma, po­ni­je­la je i “čin” naj­ve­ćeg od svih ju­na­ka, ka­ko je o njoj go­vo­rio sam kralj Pe­tar Pr­vi Ka­ra­đor­đe­vić, ko­ji je u ustan­ku uče­stvo­vao pod pse­u­do­ni­mom Pa­tar Mr­ko­njić.
Osim ju­na­štvom u Bo­san­sko-her­ce­go­vač­kom ustan­ku (1875–1878), a po­tom i u Srp­sko-tur­skom ra­tu (1876–1878), Ža­na se is­ti­ca­la i ve­li­ko­du­šno­šću. Po­red bo­ga­tih da­ro­va, usta­ni­ci­ma je od evrop­skih po­zna­ni­ka po­ku­ša­la da na­ba­vi naj­sa­vre­me­ni­je to­po­ve, ko­ji, iako pla­će­ni, ni­ka­da ni­su sti­gli u Her­ce­go­vi­nu. Me­đu­tim, iz Evro­pe je uspje­la da do­ve­de vi­še sto­ti­na do­bro­vo­lja­ca da se bo­re na stra­ni srp­skog na­ro­da.
Ta­da­šnji ze­mun­ski list na­pi­sao je da je ulo­ži­la 2.000 di­na­ra za rat­ne ci­lje­ve, dvo­stru­ko vi­še od do­na­ci­je bra­će Kr­sma­no­vić, ko­ji su do Ža­ni­nog do­la­ska bi­li naj­ve­ći fi­nan­si­je­ri ustan­ka. Ta­ko­đe je i zna­tan dio nov­ca da­la Cr­ve­nom kr­stu, a ko­li­ko je bi­la bri­žna i ne­se­bič­no raz­mi­šlja­la o sud­bi­ni mla­dih voj­ni­ka, mi­ni­stru voj­nom osta­vi­la je no­vac da po­di­je­li “me­đu si­rot­ne fa­mi­li­je be­o­grad­skih voj­ni­ka ko­ji bi po­gi­nu­li u ra­tu”.
Da je svim sr­cem bi­la za usta­nak, svje­do­či i pri­ča o nje­noj lju­ba­vi pre­ma jed­nom od vo­đa Mi­ći Lju­bi­bra­ti­ću. On je bio eks­po­nent Kne­že­vi­ne Sr­bi­je u ustan­ku, a ona nje­go­va de­sna ru­ka. Austro­u­ga­ri su ih pre­sre­li pri pre­la­sku iz Her­ce­go­vi­ne u Bo­san­sku Kra­ji­nu i, za­jed­no sa još ne­ko­li­ko usta­ni­ka, uhap­si­li. Ža­na je odvo­je­na od Lju­bi­bra­ti­ća, spro­ve­de­na u Linc, gdje je, pre­ma is­tra­ži­va­nju ko­je je spro­veo ho­land­ski isto­ri­čar Re­ne Gre­mo, ima­la iz­vje­sne po­god­no­sti – vje­ro­vat­no zbog svog po­ri­je­kla.
Po­sle ne­kog vre­me­na, kra­jem mar­ta 1876. do­šla je u Be­o­grad, gdje joj je pri­re­đen spek­ta­ku­la­ran do­ček. Us­kr­šnja po­vor­ka za­u­sta­vi­la se pred ho­te­lom “Sta­ro zda­nje”, u ko­jem je bo­ra­vi­la, i uz­vi­ki­va­la hva­lo­spje­ve o mla­doj do­bro­tvor­ki, ko­ja je svo­jim dje­li­ma za­du­ži­la srp­ski na­rod.
List Za­sta­va, ko­ji je iz­vi­je­stio o do­bro­do­šli­ci pri­re­đe­noj Ža­ni Mer­kus, pi­sao je da ju je pro­fe­sor fi­lo­zo­fi­je na Ve­li­koj ško­li na­zvao “pri­ja­te­lji­com slo­bo­de” – či­je ime je Be­o­grad s lju­ba­vlju i po­što­va­njem sla­vio. Ipak, naj­po­zna­ti­ji su sti­ho­vi ve­li­kog pje­sni­ka Đu­re Jak­ši­ća, ko­ji se i da­nas ka­zu­ju ka­da se po­me­ne Ža­na Mer­kus, ili Dže­ni Mer­kus, Ja­nja Mar­ku­so­va... ka­ko su je sve zva­li oni ko­ji su na­ši­ro­ko ve­li­ča­li nje­na dje­la.
O nje­nom bo­rav­ku u Be­o­gra­du pi­še i isto­ri­čar Slo­bo­dan Jo­va­no­vić.
“...To je jed­na mla­da, bo­ga­ta, ali ni­ka­ko le­pa Ho­lan­đan­ka... Pro­ču­la se kao ama­zon­ka Her­ce­go­vač­kog ustan­ka. Be­o­grad je lu­do­vao za tim žen­skim usko­kom...”, pre­no­si nje­go­vo pi­sa­nje mno­go go­di­na ka­sni­je Re­ne Gre­mo, ko­ji je is­tra­ži­vao ži­vot za­bo­ra­vlje­ne ze­mlja­ki­nje.
Bi­li su to ve­li­ki da­ni za bu­duć­nost srp­stva. Pod pri­ti­skom jav­no­sti (što se oči­ta­va u Zma­je­voj Boj­noj pe­smi), srp­ska Vla­da za­jed­no sa Cr­nom Go­rom ob­ja­vlju­je rat Tur­ci­ma 30. ju­na 1876. go­di­ne. Na­rod u Sr­bi­ji odu­še­vlje­no je po­zdra­vio ob­ja­vu ra­ta, za ko­ji se pri­pre­mao mje­se­ci­ma ra­ni­je.
Do­bro­volj­ci su, na­rav­no, bi­li po­želj­ni – svi osim Ža­ne Mer­kus. Ka­da je kre­nu­la na Drin­ski font, i to kao po­ča­sni ađu­tant, ge­ne­ral Ran­ko Alim­pić či­nio je sve da njen do­la­zak spri­je­či. Ipak, mol­be mi­ni­stru da nje­go­va voj­ska bu­de po­šte­đe­na ta­kve “po­ča­sti”, ni­su usli­še­ne. Ža­na je, ka­ko je pi­sao do­pi­snik beč­kog li­sta Pre­se, bi­la u sa­mom ko­mand­nom vr­hu, tik uz tre­ćeg čo­vje­ka Do­bro­vo­ljač­ke bri­ga­de – ka­pe­ta­na Pa­ju Put­ni­ka.
Spi­si do ko­jih je do­šao Gre­mo po­ka­zu­ju da se stav ko­mand­nog vr­ha pre­ma ta­da već slav­noj že­ni u voj­nič­kim či­zma­ma ni­je pro­mi­je­nio. Ge­ne­ral Alim­pić se, ka­ko se za­klju­ču­je iz dnev­ni­ka nje­go­ve že­ne Mi­le­ve Alim­pić, ni­je po­mi­rio s tim da je, na­u­štrb tra­di­ci­ji, glav­ni ju­nak nje­go­ve bri­ga­de že­na. O njoj je go­vo­rio da “ni­šta dru­go ne ra­di, sa­mo što se u ša­re­nom ru­vu še­ta, no­si pu­šku i re­vol­ver, ne pa­li, ali po­ma­že gle­da­ti”. Iz istih spi­sa vi­di se da je ubr­zo do­šlo do kon­flik­ta iz­me­đu ge­ne­ra­la i Ža­ne, ka­da joj je sa­op­štio da mo­ra bez­u­slov­no da na­pu­sti front.
Kao zva­ni­čan raz­log za njen od­la­zak iz ra­ta na­vo­di se do­ja­va srp­skog di­plo­mat­skog za­stup­ni­ka u Ca­ri­gra­du mi­ni­stru spolj­nih po­slo­va. Slo­bo­dan Jo­va­no­vić pi­še da je je­dan ru­ski di­plo­ma­ta re­kao za Ža­nu da je “špi­jun Či­vu­tin austrij­ski”. Me­đu­tim, za ta­kve op­tu­žbe ni­je bio ni­ka­kvih do­ka­za, osim to­ga da je Ža­na če­sto pi­sa­la.
Gre­mo sma­tra da je oki­dač Alim­pi­će­vog str­plje­nja bi­la uvre­da, a mo­glo bi se re­ći i mu­ška su­je­ta. Ana­li­zi­ra­ju­ći okol­no­sti pod ko­ji­ma je Ho­lan­đan­ka otje­ra­na sa Dri­ne, is­ti­če da ona na fron­tu ni­je mo­ra­la da se bo­ri sa­mo pro­tiv ne­pri­ja­telj­ske ar­mi­je, već i pro­tiv na­je­zde pred­ra­su­da o “žen­skim ri­te­ri­ma”. Na­vo­di i da su Alim­pić i Put­nik ima­li te­ško­će sa Ža­nom jer je oštro kri­ti­ko­va­la dr­žav­nu po­li­ti­ku ne­dje­lo­va­nja pre­ma Bo­sni.
– Put­nik je, osim to­ga, bio kri­ti­čan i što je ši­ri­la ko­mun­ske ide­je me­đu sa­bor­ci­ma – na­vo­di Re­mo u is­tra­ži­va­nju ko­je je pre­ra­slo u knji­gu “Fa­tal­na rat­na mu­za”.
Isto­ri­čar je pri­bi­lje­žio i da je Ža­na jav­no osu­di­la ne­mo­ral u voj­sci i ge­ne­ra­lo­vo aši­ko­va­nje na bez­bjed­noj srp­skoj stra­ni Dri­ne, dok su pre­ko ri­je­ke nje­go­vi voj­ni­ci gi­nu­li. Ono što joj Alim­pić ni­je mo­gao opro­sti­ti je­su ri­je­či da ni­je ni­ka­kav ge­ne­ral i da tre­ba da pod­ne­se ostav­ku.
Po­što je od­bi­la da ode sa fron­ta, na si­lu i uz voj­nič­ku prat­nju, pre­ba­če­na je do Šap­ca oda­kle je na­sta­vi­la bro­dom ka Be­o­gra­du. Da je bi­la špi­jun Ža­na bi, sma­tra Gre­mo, oti­šla pre­ko Sa­ve na austro­u­gar­sku oba­lu. Me­đu­tim, sa­ma i pro­tje­ra­na, neo­sno­va­no op­tu­že­na, Ža­na vi­še ni­je bi­la po­želj­na u Sr­bi­ji. Mla­da Ho­lan­đan­ka se “slo­mlje­nih kri­la” vra­ća ne­do­vr­še­nom snu ko­ji je ostao u Je­ru­sa­li­mu.
Isto­ri­čar Ne­nad Urić, Her­ce­go­vac ko­ji je mno­go slu­šao o nje­nom uče­šću u ustan­ku, sma­tra da je upra­vo to što se Ža­na pri­klju­či­la srp­skom ogran­ku usta­ni­ka uslo­vi­lo nje­nu voj­nič­ku sud­bi­nu. Sa pro­pa­šću Mi­će Lju­bi­bra­ti­ća, pro­pa­da i nje­na sna­ga, ka­že Urić.
Osim kao hra­bru, Ža­nu opi­su­je i kao “po­ma­lo raz­ma­že­nu” jer je, tvr­di, oče­ki­va­la je da će je ho­land­ska di­plo­mat­ska slu­žba iz­vu­ći uko­li­ko ne­što kre­ne po zlu.
Ipak, ono što je uči­ni­la bi­lo je re­vo­lu­ci­o­nar­no za jed­nu že­nu na tom pro­sto­ru. Osim za slo­bo­du po­tla­če­nog na­ro­da, bo­ri­la se i za mje­sto že­ne van ku­će i li­je­či­li­šta. Na udar­ce je otre­si­to od­go­va­ra­la, a svo­jim “mu­ška­rač­kim” po­na­ša­njem (već od pu­no­ljet­stva pu­ši­la je tom­pu­se i gra­ci­o­zno ja­ha­la ko­nje), in­tri­gi­ra­la je sva­kog ko je o njoj sa­mo čuo, a ka­mo­li gle­dao ka­ko ne po­su­sta­je na bo­ji­štu. Ta­kva že­na, sma­tra Urić, bi­la je po­želj­na u ustan­ku.
– Usta­ni­ci­ma go­di da se po­ja­ve lju­di sa stra­ne, to je pro­pa­gan­da. Pri­je će­te po­dr­šku do­bi­ti od lju­di iz raz­vi­je­nih ze­ma­lja, ne­go u kon­zer­va­tiv­nim kru­go­vi­ma, a Ža­na je u bor­bi srp­skog na­ro­da u BiH ri­zi­ko­va­la ži­vot, ali i po­dr­ža­la slo­bo­du – ka­že Urić is­ti­ču­ći da se ne mo­že bez me­đu­na­rod­ne po­dr­ške.
A, ova stran­ki­nja ni­je bi­la sa­mo po­dr­ška, već i is­kre­ni pri­ja­telj hri­šćan­skog na­ro­da - ko­jem je po­sve­ti­la ceo svoj ži­vot.
Kao dje­voj­či­ca di­vi­la se Jo­van­ki Or­le­an­ki, što ob­ja­šnja­va za­što se od­re­kla po­ro­di­ce i pot­pu­no okre­nu­la re­vo­lu­ci­o­nar­nom ra­du. Kao do­bro­vo­ljac u Cr­ve­nom kr­stu li­je­či­la je i zbri­nja­va­la ra­nje­ni­ke i bo­le­sni­ke u Fran­cu­skoj. Pr­vi put su­o­če­na sa rat­nim uža­som, vi­di ka­ko glad i bom­bar­do­va­nje uni­šta­va­ju ze­mlju i od na­sli­je­đe­nog nov­ca otva­ra mre­žu na­rod­nih bol­ni­ca za si­ro­ma­šne.
Ka­da se prog­na­na iz Sr­bi­je vra­ti­la u Sve­tu ze­mlju, već je po­tro­ši­la sko­ro sav ime­tak. Grad­nja Hra­ma spa­sa je sta­la, ali to ni­je bi­lo do­volj­no za osve­tu tur­skoj vla­sti ko­ja, ka­ko je pi­sa­la oto­man­ska štam­pa, pam­ti “lu­du že­nu ko­ja pro­tiv Osman­ske im­pe­ri­je ra­tu­je na Bal­ka­nu”.
Voj­ska je po­ru­ši­la sve do ta­da iz­gra­đe­no, uhap­si­la čo­vje­ka ko­jem je Ža­na pre­pu­sti­la grad­nju, a rad­ni­ke ras­tje­ra­la. U ta­kvom ras­po­lo­že­nju, je­dan od do­ba­vlja­ča vi­di ide­al­nu pri­li­ku da se oko­ri­sti i tu­ži je zbog ne­pla­će­nih du­go­va­nja, iako su sve na­bav­ke bi­le iz­mi­re­ne. Ža­na je ban­kro­ti­ra­la, a ru­še­vi­ne nje­nog hra­ma vi­dje­le su se još mno­go de­ce­ni­ja, sve dok se­dam­de­se­tih go­di­na na tom mje­stu ni­je iz­gra­đen ho­tel.
Ža­na se vra­ća na fran­cu­sku ri­vi­je­ru, bez pa­ra i ima­nja. Ne­ko vri­je­me je ži­vje­la kao bes­kuć­nik u Pa­ri­zu, a pre­ma ne­kim tvrd­nja­ma, je­dan lje­kar pro­na­šao ju je na uli­ci u bli­zi­ni bol­ni­ce ko­ja je iz­gra­đe­na nje­nim nov­cem.
Rod­bi­na za Ža­nu, ko­ja je u me­đu­vre­me­nu obo­lje­la od de­men­ci­je, ni­je že­lje­la ni da ču­je. Je­dan od bra­će ju je smje­stio u psi­hi­ja­trij­sku bol­ni­cu za si­ro­ma­šne u Utreh­tu, ne že­le­ći da sno­si tro­ško­ve nje­nog bo­rav­ka i li­je­če­nja.
Po­sled­nje dvi­je go­di­ne ži­vo­ta pro­ve­la je ta­mo - sa­ma i za­bo­ra­vlje­na umr­la je u 58. go­di­ni. O nje­nom gro­bu se vi­še od 30 go­di­na ni­ko ni­je bri­nuo, sve dok ge­ne­ral­ni kon­zul Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je u Ro­ter­da­mu, pje­snik i knji­žev­ni kri­ti­čar Si­be Mi­li­čić, ni­je od grad­skih vla­sti iz­dej­stvo­vao da se njen grob ob­no­vi i re­dov­no odr­ža­va.
U Sr­bi­ji ni­je ostao ni trag od Ža­ne Mer­kus, a pro­šlo je 140 go­di­na od ka­da se nje­no ime sla­vi­lo na be­o­grad­skim uli­ca­ma. Oni ko­ji da­nas pi­šu o “Ne­ve­sinj­skoj pu­šci” i ra­tu pro­tiv Tu­ra­ka, ne mo­gu da iz­o­sta­ve do­bro po­zna­ti ama­net do­bro­tvor­ke iz Ho­lan­di­je.
– Ako po­gi­nem u bor­bi sav osta­tak svog imet­ka za­vje­šta­vam srp­skom na­ro­du. Pam­ti­te me po lju­ba­vi mo­joj – po­ru­či­la je Ža­na pred po­la­zak na Drin­ski front.
Nje­na lju­bav pre­ma srp­skom na­ro­du da­nas se sla­bo pam­ti. O Ža­ni se ri­jet­ko go­vo­ri - i to ili kao o špi­ju­nu ili kao o ve­li­koj lju­ba­vi slav­nog vo­đe her­ce­go­vač­kog ustan­ka. A, bi­la je ju­na­ki­nja ko­ja je po­tla­če­nom srp­skom na­ro­du udah­nu­la sna­gu i po­mo­gla da se bo­ri za svo­ju slo­bo­du. Či­stog sr­ca i pu­nog dže­pa, Ho­lan­đan­ka Ža­na Mer­kus, u na­ro­du pr­o­zva­na Jo­van­ka Mer­ku­so­va, srp­ska Or­le­an­ka, svo­je ide­a­le je is­tro­ši­la na Bal­ka­nu.
(RTS)


Osman­li­je – pre­pre­ka na pu­tu hri­šćan­skoj sre­ći

U re­li­gij­skom za­no­su, Ža­na iz Ita­li­je od­la­zi u Je­ru­sa­lim ka­ko bi pri­pre­mi­la sve za Dru­gi do­la­zak Spa­si­te­lja. Pod la­žnim ime­nom Ža­na Izra­el ku­pu­je ze­mlju i ula­že ogro­man no­vac u iz­grad­nju Hra­ma spa­sa – pa­la­te za do­ček Hri­sta, u ko­joj će pra­ved­ni­ci sa­če­ka­ti Stra­šni sud.
Me­đu­tim, Ža­na Mer­kus je sma­tra­la da no­vi mi­le­ni­jum i po­nov­no us­po­sta­vlja­nje Car­stva Bož­jeg ni­je mo­gu­će sve dok se hri­šćan­ski na­rod ne oslo­bo­di Osman­li­ja.
U tom tre­nut­ku, puc­nji Ne­ve­sinj­ske pu­ške ( 9. jul 1875 – ka­da su se se­lja­ci u Ne­ve­si­nju su­ko­bi­li sa Tur­ci­ma), od­jek­nu­li su Evro­pom. Odu­še­vlje­na vi­je­šću da se na Bal­ka­nu po­di­že usta­nak, Ža­na pr­vo sti­že u Du­brov­nik, po­tom u Her­ce­go­vi­nu - uvje­re­na da je “ne­ve­sinj­ski me­tak” sa­mo pr­vi u uža­re­noj palj­bi ko­ja će pu­ca­ti u no­ge osman­lij­skoj vla­da­vi­ni.